Pozitivna diskriminacija devojčica

/
8 Comments

Znam da sam dosad pisala isključivo o temama koje imaju veze sa lepotom, makar u širem smislu, čak i u postovima iz kategorije Blogofilozofiranje kao i da me već sam naziv bloga ograničava u izboru sadržaja. Ipak, otkako sam postala mama privlače me i druge teme i istina je da me jedino naziv bloga i sputava u pisanju postova o deci i roditeljstvu. Današnji post iskače iz dosadašnjeg šablona, ali u najširem smislu ipak se uklapa pošto osnovna tema jeste o ženama, baš kao što je i većina mojih čitalaca ženskog pola.

Već mi se neko vreme nakupljaju misli koje ću izneti u ovom postu, ali direktno ka pisanju pogurao me je članak iz Lola magazina Sveštenik me upitao: "Šta je, je li muško?". Tekst dirljiv i lepo napisan, nosi osnovnu poruke da su devojčice podjednako vredne kao dečaci i da je svako dete radost. U komentarima na Facebook stranici javile su se brojne žene koje su pisale kako su se one, eto, baš i nadale devojčicama, kako njihovi muževi ne bi dali svoje kćeri za sto sinova i sl. Sve lepo, sve korektno, no oko mene stvari drugačije stoje...


Pod uslovom da ste relativno mlada osoba i da živite u malo većem mestu ili gradu, da li ste poslednjih godina nekoga zaista čuli da otvoreno favorizuje i forsira rađanje muške dece? Ja nisam. Tokom trudnoće, ležala sam u bolnici sedam puta i upoznala sigurno i stotinak trudnica i sa svakom pričala o polu bebe, čisto jer je to osnovna tema za ćaskanje, uz starost trudnoće i bolničku dijagnozu. Nijedna nije rekla da želi sina, ali su zato desetine rekle da žele ćerku, neke samo saopštavajući, a neke su išle dotle da su otvoreno pričale kako se nadaju da nije dečak, kako su devojčice umiljatije, poslušnije, lakše za odgajanje i sl. Čini mi se statistički nemogućim da baš nijedna nije priželjkivala sina što mi govori da je poslednjih decenija na delu jaka pozitivna diskriminacija devojčica. Svesne koliko su ćerke bile vekovima neželjene, počevši od vremena kada su roditelje koštale teško skupljenog miraza koji je odlazio u tuđe ruke, zajedno sa ćerkom koju često više nikad ne bi ni videli pa sve do doba kada je ovakva praksa nestala, ali se zadržalo priželjkivanje muškog naslednika imanja, prezimena i tradicija, nove generacije izvršile su jak pritisak i sprovele svojevrsnu kampanju u korist ženske dece. Kako to obično biva sa pozitivnom diskriminacijom, jedno vreme se ode u drugu krajnost da bi se stvari vremenom izjednačile i unormalile. Oko mene, znači u Beogradu, među ljudima između 25 i 45 godina, trenutno je društveno prihvatljivo reći da više voliš devojčice i da želiš ćerku, dok se želja za sinom ili ne izražava ili stidljivo provuče uz neko opravdanje tipa: A, eto, imamo devojčicu pa bismo voleli i jednog dečaka.


Dok nisam postala majka nisam bila ni svesna koliko su ljudi danas zapravo ludi za devojčicama. Kao da su se dugo potiskivane želje najednom izrazile u ovoj generaciji pa svaka žena želi svoju princezicu, da joj oblači svu tu savršenu, malu odeću kojoj pandan po lepoti ne postoji u muškoj varijanti, a svaki muškarac svoju malu mezimicu, onu s kojom može da bude umiljatiji nego sa bilo kim drugim. Razumljivo i simpatično, no samo ako se ne ode u drugu krajnost, a to je nipodaštavanje dečaka. Ne zvuči vam realno? Nije ni meni dok nisam dobila decu oba pola i susrela se sa ljudima koji me pitaju samo za žensko dete. Ozbiljno, pričam sa nekim i pita me samo za ćerku ili, ako spomenem šta je neki dečak uradio dobijem brzopotezno prebacivanje teme na devojčicu. Mnogo puta se desilo da nam dođu gosti i s vrata se bace samo na malenu iako je ona, od početka, bila oprezno dete kome treba vremena da se oslobodi.

Svako dete treba da bude željeno i voljeno i svako zaslužuje pažnju. Svako novo ljudsko biće je fantastično, posebno malo stvorenje i ceo jedan novi svet rađa se s njim. Svaka zrela odrasla osoba zaboraviće eventualne drugačije želje i obožavati svoje dete ma kog pola bilo. Ipak, po meni, trebalo bi da dođemo do nivoa gde je društveno prihvatljivo reći da smo poželeli dete određenog pola, na način na koji je prihvatljivo reći da bismo voleli da dete nasledi, recimo, tatine plave oči. Ako se rodi tamnooka beba ona neće biti manje voljena, isto kao što ni pol neće tj. ne bi trebalo da utiče na količinu ljubavi i posvećenosti.
Kakva su vaša iskustva? Sa čime ste se vi sretali?


You may also like

8 коментара :

  1. Анониман11.12.17. 16:36

    Samo naprijed za ovakve tekstove. Cini se da bi itekako imala sta da kazes na temu roditeljstva, trudnoce..
    Kod mene u Crnoj Gori nije zgoreg da prvo bude musko. S druge strane, posebno kod mladjih generacija, u gradu, djevojcice su takodje obozavane. Starije generacije zena otvoreno govore da je dobro da zena prvo rodi musko, kako bi se rasteretila. A jedina istina je da je imati dijete blagoslov. Kojeg god pola. To najbolje znaju oni koji se bore za potomstvo. Lijep pozdrav

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na komentaru :) Potpuno se slažem, imati dete je blagoslov, a pol prestaje ili makar treba da prestane da bude važan kako se dete rodi. Sanjarenja pre toga su skroz ok. Pozdrav!

      Избриши
  2. Čitam i ne mogu vjerovati da tako nesto postoji. Zapravo, ja nisam na to obracala paznju, ali zaista ima nesto u tome. Ja sam oduvijek zeljela djecaka i tako je i bilo. Nikada se nisam to bojala nekome reci. Muz je pak htio djevojcicu... rekla sam mu zamisli samo da imas dvije mene. Ja bih poludila :D ali bih i s njom nasla zajednicki jezik. Pa moje je, bez obzira na spol.
    Mene nervira kad netko kaze da moras roditi musko i zensko jer kao ne valja ako su dva istog spola, da ne znas sta propustas i te fore. Bas

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnoge stvari čovek otkrije tek kad dobije decu, a kod mene je specifično pošto su deca oba pola stigla odjednom pa pratim razlike :)
      I mene nervira bilo kakvo moranje kad je rađanje u pitanju, i broja dece i pola, i godina roditelja i godina razmaka...sve treba da bude isključivo kako roditeljima odgovara.

      Избриши
  3. Ponosna mama dve devojčice. Što sam želela to sam i dobila. Nije da ne volim dečake, samo sam više navikla na devojcice. Kada je sestra dobila blizance dečake pre tri godine svi smo bili u zbunu. Sva su deca naša. Različita na milion načina. Pol mi apsolutno nije bitan, dok su živi, zdravi i nasmejani. Na žalost, samo 50ak km dalje od Beograda, u opštini koja takođe pripada glavnom gradu, i dalje dobijam pitanja kad ću treće u nadi da će biti dečak.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ima svega danas, zaista, često imam utisak da su ljudi zbunjeni i da ne znaju ni sami šta se očekuje. Ja sam želela dečaka, dobila sam oba pola, a danas je potpuno nebitno šta imam, volim ih beskrajno i podjednako :)

      Избриши
  4. Odlican tekst,zaista. Ja zivim u porodici gde su od davnina ostale stvari da su zenska deca nista,niti se racunaju. Posle prve cerke moj otac je dobio nas troje (brata,sestru i mene),pa ga je cak i jedna gospodja posle sto smo se rodili pitala jel tacno da ce uzeti samo sina iz bolnice,na sta je je on odgovorio da nije tacno okrenuo se i otisao.:D ja to zovem seljacka posla,ali ajde sad.Mi zene smo se itekako izborile za sebe i bez familije i roditelja pa se sad svi 'mole' i uzdaju u nas,e pa zao mi je posto sam uvek bila nista za pojedine tako ce i ostati. Tuzno ali istinito. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala puno! Ček, ti si jedna od trojki? U tom slučaju svaka čast i veliki pozdrav za mamu :)

      Избриши

Омогућава Blogger.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...